Analiza pesme
"Plava grobnica" sastoji se od 14 katrena, a dominantni stih je dvanaesterac. Objavljena je u Solunu 1917. godine u zbirci "Pesme bola i ponosa".
Pesma „Plava grobnica“ govori o srpskim vojnicima koje su nakon smrti bacali u Jonsko more, pored ostrva Krfa, tako stvorivši masovnu grobnicu u morskim dubinama. Ta grobnica opevana je kao večno počivalište hrabrih, pa ton pesme varira od uzvišenog, kakvog možemo da vidimo u odama, pa sve do tmurnog tona, koji jasno dočarava mračnu atmosferu. Ova grobnica spoj je grozne smrti i večne slave, pa je i sama pesma takva.
Pesma započinje uskličnim stihom, kojim energično upozorava čitaoca da će ono što sledi biti teška i emotivna pesma. Već taj prvi stih nagovešta čast i jezu smrti, a nas upozorava da pred onima koji su pod njom poklekli moramo da budemo ponizni. Stih glasi „Gazite tihim hodom!“. Iz ovog stiha izvire zahtev za poštovanjem i slavljenjem onih o kojima će pesma kasnije da govori. Tu misao potvrđuje motiv „svete vode“ koji se javlja na kraju prve strofe:
„Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.“
Pesnik ovim motivom napominje da oni koji su umrli i bačeni u vodu, zaslužuju da poštovanje kao što se poštuje svetac. Njihova smrt drugačija je, ona je časna, pa je i poslednje počivalište takvih sveto. Druga strofa nastavlja s pojašnjavanjem ove misli. Pesnik upotrebljava moćne pesničke slike, napravljene od stilskih figura metafora, koristeći motive poput „dna“, „umora“, smrti“, „groblja“ i tako tvoreći suprotnost između lepih motiva iz prirode i ružnih motiva smrti:
„Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata“
Pesnik vojnike naziva braćom. U kulturi je čest slučaj da se vojnici međusobno smatraju braćom. Teški uslovi preživljavanja, bliski susreti sa smrću, svakodnevna borba za preživljavanjem ljude čini neverovatno bliskima. Zato je spona među vojnicima bliža nego među porodicom. Vojnici stoga i jesu braća.
Pesnik ih još naziva i „Prometeji nade, apostoli jada“.
 |
| Jonsko more |
Motiv Prometej uzet je iz starih legendi. Prometej je bog iz grčke mitologije koji je ljudima dao vatru. Vatra je simbol civiliziranog sveta, pa stoga to tumačimo tako da je Prometej tim darom ljude izdignuo od životinja i učinio ih civiliziranima. Zbog tog čina Zevs je Prometeja okovao kamenom i kaznio mukama teškog rada. Ako ovu analogiju prenesemo na vojnike, vidimo da se isto desilo i njima. Vojnici brane svoje narode kako bi mogli da žive civilizovano. Oni su Prometeji nade, jer ljudima daju veru kako će nakon rata živeti bolje, a to će za njih izboriti njihova vojska. Ipak, vojnici su za to, poput Prometeja, kažnjeni teškom mukom, surovim životom u okovima borbe i smrti.
U trećoj strofi pesnik nas upozorava da čak i more iskazuje poštovanje palim vojnicima tako što je smireno nad tom grobnicom, zato „Da ne ruši večni pokoj palih četa“. Opet uvodi motiv iz prirode, ali ovoga puta on upotpunjuje sliku jezivog mira slikom meseca što nebom prolazi „umornim letom“.
Četvrta strofa konstruisana je od motiva i epiteta koji grade sliku prožetu mrakom. Pesnik ponovo upotrebljava motiv „grobnice“, te motive „ponoći“ i „savesti“ koja je „mračna“, „hladna“ i „očajna“. Primećujemo kako pesnik uglavnom koristi epitete koji opisuju mrak i hladnoću, kakvu očekujemo u morskim dubinama. To potvrđuje sledeća strofa koja počinje stihovima:
„Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?“
Motive vezane za more susrećemo i u narednim strofama. Pored „galija“ najviše se ističu motivi valova i morske pene. I ove motive slede oni koji govore o smrti – motivi „groblja“ i „crnih truba“, a sve kako bi pesnik još jednom upozorio na odavanje počasti umrlima. Te umrle pesnik naziva „nekadašnjim vernicima“ koji su nekada bili „prolazna radost celog jednog roda“. Ovim stihom pesnik ukazuje kako je narod verovao u vojsku, nadao se da će ona doneti mir i slobodu. Upravo zbog toga ova vojska i nakon smrti jednako se slavi, ali se za njom i tuguje. Upravo je zato ona „Izmeđ nedra zemlje i nebeskog svoda“.
Stih „Stojte galije carske“ pesnik ponavlja se više puta. Svaki put taj stih ima istu namenu –izazvati osećaj opreza i ponosa. Ovime pesma takođe dobija uzvišen ton, poput ode ili himne.
U jedanaestoj strofi motive vode zamenjuju motivi vatre. Pesnik spominje motiv lave i uzavrele krvi. Slike više nisu hladne i mokre, odjednom, one su uzavrele. Jednom kada je postigao taj kontrast, pesnik unosi motiv slave, kao vrhunac ovog stiha, ali i pesme:
„Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.“
U poslednjoj strofi ponavljaju se delovi stihova iz ostatka pesme. Ova strofa kao da je kratki siže ostatka pesme jer sadrži one glavne misli, kojima pesnik još jednom naglašava ideju pesme.
Коментари
Постави коментар